Zovem se Sofija, imam 46 godina i živim u Beč. Radim kao čistačica i nikada me nije bilo sramota nijednog poštenog posla. Ceo život sam se borila sama i gledala da budem čovek prema svakome.

Nikada se nisam udavala. Ne zato što nisam imala priliku, već zato što sam godinama brinula o svojoj pokojnoj majci. Dok su moje drugarice gradile porodice, rađale decu i planirale zajednički život, ja sam bila uz ženu koja mi je podarila život. Nikada se zbog toga nisam kajala, ali danas, kada nje više nema, često ostanem sama sa svojim mislima.

Posle njene smrti ostala sam sama u Beču. Imam svoj stan, imam posao i hvala Bogu mogu normalno da živim. Ljudi sa strane kažu da imam sve. A ja se samo nasmejem, jer znam da nemam ono što mi najviše nedostaje.

Nedostaje mi neko moj.

Neko kome ću ispričati kako mi je prošao dan. Neko ko će me sačekati porukom ili pozivom. Neko sa kim ću popiti jutarnju kafu i prošetati bez nekog posebnog razloga.

Svako leto provodim na primorju. Obožavam more, šetnje uz obalu i mirne večeri. Ali koliko god more bilo lepo, ono ne može da zameni čoveka. Kada gledam parove kako sede zajedno i smeju se, uhvatim sebe kako pomislim da bih volela da i ja imam nekoga pored sebe.

Ne tražim bogatstvo, ne tražim savršenstvo i ne tražim bajke. Tražim ozbiljnog gospodina za upoznavanje, druženje i ako nam se putevi poklope, možda i nešto više. Nije mi važno odakle si, da li živiš u gradu ili na selu. Važno mi je da si iskren, pošten i da znaš da ceniš dobru ženu.

Možda sam sa 46 godina zakasnila za neke stvari, ali odbijam da verujem da sam zakasnila za ljubav. Ako postoji muškarac koji isto kao i ja traži nekoga svog, volela bih da mi se javi.