Zovem se Ljiljana, imam 47 godina i nikada se nisam udavala.

Kada sam bila mlađa, mislila sam da za ljubav ima vremena.

Prvo škola.

Pa fakultet.

Pa posao.

Pa da se pomogne roditeljima.

I tako su godine prolazile.

Nisam ni primetila koliko brzo.

Po struci sam učiteljica likovne umetnosti, ali već sedam godina ne radim u struci. Mnogi su se čudili kada sam donela tu odluku, ali jednostavno sam želela da pronađem svoj mir. Danas radim slike po narudžbini iz svog stana i mogu reći da sam zadovoljna. Volim umetnost, volim da stvaram i da kroz slike kažem ono što rečima ne mogu.

Ali postoji nešto što ni najlepša slika ne može da naslika.

Samoću.

Pre četiri godine ostala sam bez roditelja.

Bila sam uz njih do kraja i nikada se zbog toga neću pokajati.

Ali kada su otišli, ostala sam sama u stanu koji sam nasledila.

Tada sam prvi put osetila koliko tišina može da bude glasna.

Danju radim.

Slikam.

Pričam sa ljudima.

Nasmejem se.

Ali kada se vrata zatvore, ostanem sama sa svojim mislima.

I tada čovek shvati da nije stvoren da kroz život ide sam.

Ne nedostaje meni novac.

Ne nedostaju mi stvari.

Imam svoj stan.

Imam svoj posao.

Imam svoj mir.

Ali nemam nekoga kome ću skuvati jutarnju kafu.

Nekoga ko će me pitati kako sam provela dan.

Nekoga sa kim ću podeliti i lepe i teške trenutke.

Zato danas tražim ozbiljnog gospodina za brak i zajednički život.

Ne tražim bogataša.

Ne tražim savršenog muškarca.

Tražim čoveka.

Poštenog.

Mirnog.

Nekoga ko zna da poštuje ženu.

Imam samo jedan uslov.

Da ne pije alkohol.

Sve drugo se može dogovoriti, ali alkohol nikada nisam volela i ne želim ga u svom životu.

Ako postoji muškarac koji traži iskrenu, mirnu i ozbiljnu ženu za život u dvoje, volela bih da mi se javi.

Možda sam dugo čekala.

Ali još verujem da nije kasno za sreću.