Zovem se Svetlana, imam 57 godina.

Razvedena sam i već devet godina živim sama.

Penzionerka sam i živim u Ljubljani.

Radila sam ceo život.

Nisam se plašila posla, odricanja ni obaveza.

Danas, kada sam u penziji, mogu da kažem da sam zadovoljna onim što sam stvorila.

Imam sina i ćerku.

Oboje imaju svoje porodice.

Imam i unučad koja su moje najveće bogatstvo.

Kada su oni srećni, srećna sam i ja.

Ali kada se svi vrate svojim kućama, a ja zatvorim vrata svog stana, ostanemo samo ja i tišina.

Tek tada čovek shvati koliko znači da ima nekoga pored sebe.

Imam i svoju kuću u Vojvodini.

Volim da odem tamo, sednem u dvorište, popijem kafu i uživam u miru.

Ali volela bih da jednog dana tu kafu ne pijem sama.

Ne tražim bogataša.

Ne tražim savršenog muškarca.

Tražim domaćina.

Poštenog, ozbiljnog čoveka koji zna šta znači zajednički život, poštovanje i mir.

Nekoga kome nije važan interes, već iskrena bliskost.

U ovim godinama čovek shvati da su najlepše stvari sasvim obične – zajednički ručak, šetnja, razgovor i osećaj da nekome pripadaš.

Ako si ozbiljan gospodin i želiš da zajedno provedemo godine koje dolaze, volela bih da mi se javiš.

Verujem da nikada nije kasno da dvoje dobrih ljudi pronađu jedno drugo.

Svetlana (57).