Zovem se Jovana, imam 47 godina i već nekoliko godina živim sama. Kada me ljudi vide nasmejanu među cvećem i ružama, često pomisle da mi ništa ne nedostaje. Istina je malo drugačija.

Razvela sam se 2020. godine. Kažem nažalost, jer nisam od onih žena koje lako odustaju. U taj brak sam uložila srce, vreme, mladost i sve što sam imala. Verovala sam da ćemo zajedno ostariti. Nažalost, život je krenuo drugim putem. Alkohol i kocka su postali jači od svega što smo gradili godinama i na kraju više nije bilo spasa za naš brak.

Posle razvoda ostala sam sama. Moja ćerka danas živi u Norveškoj, ima svoj život i svoju sreću. Ponosna sam na nju i želim joj sve najlepše. Ali kada spustim slušalicu posle našeg razgovora, u kući ponovo zavlada tišina.

Radim sa ružama i cvećem. Svakog dana stvaram nešto lepo. Gledam kako biljke rastu, cvetaju i unose radost ljudima. Ali ponekad se zapitam zašto je čoveku mnogo lakše da neguje cvet nego da pronađe nekoga ko će ostati uz njega.

Ne tražim savršenog muškarca. Ne tražim bogatstvo niti luksuz. Imam svoj posao, svoj mir i svoj život. Tražim čoveka sa kojim mogu da popijem kafu, da prošetam, da razgovaram o običnim stvarima i da znam da nisam sama na ovom svetu.

Nije mi važno da li živiš u gradu ili na selu. Nije mi važno ni čime se baviš. Važno mi je da si čovek. Da znaš šta su poštenje, poštovanje i iskrena reč.

Posle svega što sam prošla nisam izgubila veru u ljude. Verujem da negde postoji muškarac koji je isto tako umoran od samoće i koji traži nekoga sa kim će podeliti i lepe i teške dane.

Ako postojiš, volela bih da mi se javiš.