Zovem se Albina, imam 43 godine i živim na severu Albanije.

Nikada nisam mislila da ću u ovim godinama pisati ovakvu ispovest.

Mislila sam da za ljubav uvek ima vremena.

Ali godine prođu mnogo brže nego što čovek misli.

Celog života živim na selu.

Bavim se stočarstvom i zemljoradnjom.

Nisam navikla na gradsku gužvu i iskreno, nikada nisam ni želela takav život.

Dok su se moje drugarice udavale, ja sam ostala uz roditelje.

Neko je morao da bude uz njih.

Nikada se zbog toga nisam kajala.

Ali kada su oni otišli, ostala je velika tišina.

Selo se polako ispraznilo.

Mnogi su otišli.

Mnogi su pronašli svoje porodice.

Ja sam ostala sa svojim životinjama, svojim dvorištem i uspomenama.

Brat ima svoju porodicu i srećna sam zbog njega.

Ali kada se uveče svetla ugase, shvatim koliko čoveku nedostaje neko koga može nazvati svojim.

Dve moje drugarice udale su se u Srbiji.

Sa jednom sam i danas u kontaktu.

Često mi kaže:

“Albina, nisi zakasnila. Samo treba da upoznaš pravog čoveka.”

Možda je u pravu.

Možda i za mene još postoji sreća.

Nikada se nisam udavala.

Još uvek sanjam da jednog dana budem supruga.

Još uvek bih volela da se ostvarim kao majka ako mi život to podari.

Ne zanima me da li si iz Srbije, Crne Gore, Bosne ili bilo kog drugog mesta.

Ne zanima me ni vera ni nacija.

Važno mi je da si pošten čovek.

Da voliš miran život.

Da ti nije teško da živiš na selu.

Da znaš šta znači porodica, poštovanje i zajedništvo.

Ne tražim bogatstvo.

Ne tražim luksuz.

Tražim čoveka sa kojim ću zajedno graditi dom, deliti i radost i tugu i koji će želeti da ostatak života provedemo jedno uz drugo.

Ako si ozbiljan gospodin i tražiš iskrenu ženu koja zna da radi, poštuje i voli, volela bih da mi se javiš.

Možda se prava sreća ne nalazi tamo gde smo je celog života tražili.

Albina (43). ❤️