Imam 41 godinu i shvatila sam sa stokom je nekad lakse nego sa ljudima. Ako znas da radis oko stoke i zemlje, javi mi se tebe cekam na svom imanju
Zovem se Tamara, imam 41 godinu i živim na selu. Možda će se neko nasmejati kada kažem da sam kroz život shvatila da je nekada bolje baviti se stokom nego ljudima, ali ko je prošao razočaranja koja sam ja prošla, možda će razumeti šta želim da kažem. Životinje ne lažu, ne obećavaju jedno, a rade drugo i ne odlaze kada im više nisi potrebna. Već šest godina sam razvedena i iza mene je period koji nije bio nimalo lak, ali danas mogu da kažem da me je upravo taj težak period naučio da ponovo stanem na svoje noge. Posle razvoda sam neko vreme pokušavala da nastavim život kao i pre, ali sam nakon dve godine shvatila da mi gradska gužva, prazne priče i ljudi koji samo gledaju sebe više ne prijaju.
Pre četiri godine vratila sam se u svoje rodno selo, u kuću svojih roditelja, i odlučila da krenem potpuno ispočetka. Danas uzgajam stoku i bavim se poljoprivredom. Moj život možda nekome ne izgleda glamurozno, ali meni danas više znači mirno jutro, čist vazduh, posao koji ima smisla i osećaj da na kraju dana znam šta sam uradila. Nije lako, ima posla od jutra do mraka, nekada je hladno, nekada pada kiša, nekada sve ide kako ne treba, ali opet, to je moj život i ne stidim ga se. Naučila sam da radim sve što treba i da se ne oslanjam na druge, ali iskreno, postoje trenuci kada pomislim kako bi bilo lepše da nisam sama u svemu tome.
Imam jednu ćerku iz prvog braka koja danas živi u Sloveniji i veoma sam ponosna na nju. Ona ima svoj život i svoj put, a ja sam ostala ovde, među svojim životinjama, zemljom i kućom u kojoj sam odrasla. Kada se čujemo, uvek mi bude puno srce, ali posle razgovora ponovo ostane ona tišina. Tada nekada pomislim da sam možda predugo govorila sebi da mi niko nije potreban. Istina je da žena može biti jaka, vredna i samostalna, ali to ne znači da ne poželi nekoga kome može da se obraduje, sa kim može da podeli ručak, popije kafu posle napornog dana i kaže kako joj je stvarno.
Zato danas ne tražim gospodina koji će doći na selo samo da bi nekoliko dana uživao u prirodi pa nestao. Tražim pravog domaćina, ozbiljnog i vrednog muškarca koji zna šta znači život na selu. Nekoga ko se razume u stočarstvo i poljoprivredu, kome nije teško da ustane rano, zasuka rukave i zajedno sa mnom napravi nešto još bolje. Ne očekujem da neko radi umesto mene, niti tražim slugu. Želim partnera, čoveka uz kojeg ću se osećati kao da više nisam sama protiv svega. Nekoga ko zna da je zemlja teška, ali da je mnogo lakše kada imaš dve ruke i jedno srce koje radi zajedno s tobom.
Ne zanimaju me prazne priče, izlasci do jutra, glumljenje i obećanja preko poruka. Imam 41 godinu i dovoljno sam odrasla da znam šta želim. Želim ozbiljno upoznavanje sa muškarcem koji je možda, kao i ja, shvatio da nije najveća sreća imati mnogo ljudi oko sebe, već imati jednu pravu osobu na koju možeš da se osloniš. Ako si vredan domaćin, ako znaš nešto o stočarstvu, poljoprivredi i životu na selu, a uz sve to želiš iskrenu ženu pored sebe, možda vredi da mi se javiš. Ja ne obećavam savršen život, ali mogu da ponudim iskrenost, radne ruke, toplinu doma i ženu koja je posle mnogo razočaranja shvatila da joj ne treba neko savršen – već neko stvaran. Možda baš negde postoji čovek koji će razumeti zašto sam se vratila na selo i koji će poželeti da zajedno sa mnom gradi život, a ne samo da kroz njega prolazi. Tamara, 41 godina
