Zovem se Milica, imam 47 godina.

Razvedena sam već osam godina.

Nije mi bilo lako da krenem ispočetka.

Posle razvoda ostala sam sama.

Bilo je trenutaka kada sam imala osećaj da me ljudi gledaju kroz to što sam razvedena, kao da jedna životna greška određuje ceo čovekov život.

Vreme je prolazilo.

Nisam odustala od života.

Imam jednu ćerku.

Ona se udala, a pre nekoliko meseci postala sam i baka.

To je najveća radost koju sam doživela.

Srećna sam zbog nje i njene porodice.

Ali kada se vratim u svoj stan, opet ostanem sama.

Imam svoj stan.

Imam svoj posao.

Radim u kuhinji i pošteno zarađujem svoju platu.

Nikada nisam čekala da me neko izdržava.

Navikla sam da se oslonim na sebe.

Ne volim izlaske.

Nikada nisam bila žena koja voli buku i noćni život.

Meni je sreća kada sednem na svoju terasu, skuvam kafu i u tišini odmorim posle napornog dana.

Ali često pomislim koliko bi bilo lepše da tu tišinu imam sa kim da podelim.

Ne tražim savršenog muškarca.

Ne tražim bogatstvo.

Tražim ozbiljnog gospodina koji želi brak, mir i međusobno poštovanje.

Čoveka koji će biti uz mene zbog mene, a ne zbog interesa.

Želim da zajedno delimo i lepe i teške dane.

Da jedno drugom budemo oslonac.

Verujem da život nije završio sa razvodom.

Verujem da negde postoji čovek koji će voleti iskrenu, vrednu i mirnu ženu.

Ako si ozbiljan gospodin i želiš isto, volela bih da mi se javiš.

Možda su naše najlepše godine tek ispred nas.

Milica (47).