Zovem se Dušica, imam 46 godina.

Po zanimanju sam šnajderica i taj posao radim već skoro 30 godina.

Volim svoj posao.

Volim kada od običnog komada tkanine nastane nešto lepo.

Kažu da imam zlatne ruke.

I zaista sam zadovoljna onim što radim.

Ali postoji nešto što nijedna igla, nijedan konac i nijedna haljina ne mogu da poprave.

Samoću.

Nikada se nisam udavala.

Kada sam bila mlađa, mislila sam da za ljubav ima vremena.

Godine su prolazile.

Posao je postao svakodnevica.

A onda sam ostala uz svoju mamu.

Pre šest godina i ona je preminula.

Od tada živim sama.

Imam svoj mali stan.

Moj mir.

Ali taj mir ponekad preraste u tišinu koja ume da zaboli.

Moj život je jednostavan.

Posao, kuća.

Kuća, posao.

Ne izlazim.

Ne jurim provode.

Najlepše mi je kada popijem kafu kod kuće i odmorim posle radnog dana.

Ali često pomislim koliko bi bilo lepše da tu kafu imam sa kim da podelim.

Najveća životna želja bila mi je da postanem mama.

Nažalost, život je imao drugačije planove.

To je nešto što me i danas zaboli kada ostanem sama sa svojim mislima.

Ali nisam izgubila veru da mogu da pronađem ljubav.

Tražim ozbiljnog gospodina.

Ne tražim bogatstvo.

Ne tražim savršenstvo.

Želim čoveka koji voli miran život, poštenje i međusobno poštovanje.

Nekoga sa kim ćemo zajedno dočekati godine koje dolaze.

Ako si ozbiljan čovek i želiš iskrenu ženu pored sebe, volela bih da mi se javiš.

Možda nisam ostvarila sve svoje snove.

Ali verujem da još nije kasno da pronađem nekoga kome ću biti sve, kao što će i on biti meni.

Dušica (46). ❤️