Zovu me Maca. Sa 49 godina najvise zalim sto nikada nisam postala mama. Trazim coveka koji ce sa mnom docekati starost
Zovem se Dragana, ali me gotovo svi od detinjstva zovu Maca. Danas imam 49 godina i kada pogledam iza sebe, često se zapitam koliko brzo život prođe. Dok si mlad, misliš da za sve ima vremena. Govoriš sebi da će ljubav doći kada se najmanje nadaš, da brak može da sačeka i da će porodica jednog dana doći sama od sebe. Upravo sam tako razmišljala i ja.
Godinama sam živela i radila u Ljubljani. Radila sam mnogo, nekada i više nego što je trebalo. Nisam birala poslove, jer sam verovala da se pošten rad uvek isplati. Želela sam da obezbedim sebi i svojim roditeljima miran život. Oni su mi bili najvažniji. Dok su moje prijateljice gradile porodice, dobijale decu i pričale o školskim priredbama i rođendanima, ja sam najveći deo svog vremena provodila brinući o roditeljima. Nikada mi to nije predstavljalo teret. Naprotiv, bila sam srećna što mogu da im vratim makar deo svega što su oni dali meni.
Ipak, godine su prolazile. Svaki put kada bi me neko pitao zašto se nisam udala, samo bih se nasmejala i rekla: „Ima vremena.“ Nisam ni slutila da vreme ume da proleti mnogo brže nego što čovek očekuje. Tek kada je pre dve godine preminula moja mama, shvatila sam koliko jedna kuća može da bude tiha. Taj osećaj praznine teško je opisati. Posao se završi, obaveze prođu, a onda ostaneš sam sa svojim mislima. Tada sam prvi put priznala sebi da mi ne nedostaje ni novac, ni uspeh, ni bilo kakve materijalne stvari. Nedostaje mi čovek sa kojim bih mogla da podelim običan dan, jutarnju kafu, šetnju ili razgovor pred spavanje.
Možda sam mogla drugačije da rasporedim život. Možda sam mogla ranije da dam više prostora sebi. Ali prošlost ne mogu da promenim i ne želim da živim u kajanju. Ono što mogu jeste da verujem da i u ovim godinama postoji mogućnost za novi početak. Ne tražim savršenog muškarca niti nekoga ko će mi obećavati kule i gradove. Dovoljno mi je da bude pošten, miran, odgovoran i da zna koliko vredi uzajamno poštovanje.
Volela bih da upoznam čoveka koji neće gledati moje godine niti će me pitati zašto se nikada nisam udala. Želim nekoga ko će gledati ono što jesam danas – ženu koja je naučila da ceni sitnice, da poštuje iskren razgovor, da se raduje zajedničkoj kafi, šetnji ili večeri kod kuće. Verujem da se sreća ne meri velikim gestovima, već malim trenucima koje deliš sa pravom osobom.
Ako život zaista pruža druge šanse, volela bih da moja bude upravo sada. Možda se najlepše priče ne dešavaju u mladosti, već onda kada čovek nauči šta zaista želi. A ja danas znam da želim mir, iskrenost i nekoga sa kim ću zajedno gledati unapred, a ne unazad.
Dragana – Maca (49). ❤️
