Zovem se Dragana, ali me svi odmalena zovu Maca.

Imam 49 godina.

Nikada se nisam udavala.

Nekada sam mislila da za ljubav uvek ima vremena.

Govorila sam sebi:

“Prvo da zaradim, prvo da obezbedim nešto, pa će sve ostalo doći.”

Godinama sam radila u Ljubljani.

Nisam birala poslove.

Radila sam pošteno i borila se za svaki dinar.

Ali nisam jurila samo posao.

Najveći deo života posvetila sam svojim roditeljima.

Dok su drugi stvarali svoje porodice, ja sam gledala da njima ništa ne nedostaje.

Nikada mi nije bilo teško.

To su moji roditelji.

Ali vreme je prolazilo.

Godine su prolazile.

A ja sam stalno govorila:

“Ima vremena.”

Nažalost…

Pre dve godine preminula mi je mama.

Tog dana sam shvatila koliko kuća može da bude tiha.

Ostala sam sama.

Tada sam prvi put sela i zaplakala ne zbog novca, ne zbog posla…

Već zbog toga što nisam ostvarila ono što sam oduvek želela.

Da budem žena.

Da budem supruga.

Da budem mama.

Ne znam da li je sa 49 godina kasno.

Ali moje srce i dalje veruje da nije.

Ne tražim savršenog muškarca.

Ne tražim bogatstvo.

Tražim ozbiljnog i poštenog gospodina.

Čoveka koji neće gledati moju prošlost i pitati zašto se nikada nisam udala.

Želim nekoga ko će me prihvatiti onakvu kakva jesam.

Da jedno drugom budemo uteha, oslonac i mir.

Ako mi život nije dao priliku ranije, možda će mi je dati sada.

Ako postoji čovek koji želi iskrenu ženu i miran zajednički život, volela bih da mi se javi.

Možda zajedno stvorimo ono što sam celog života odlagala.

Dragana – Maca (49). ❤️