Zovem se Dušica, imam 46 godina.

Rođena sam u Bosni.

Rat me je naterao da napustim rodni kraj i krenem ispočetka.

Kao i mnoge izbegličke porodice, naučila sam da se za sve u životu borim sama.

Danas živim u Ljubljani.

Preko zime sam ostvarila jednu svoju veliku želju i kupila mali stan u Baru, u Crnoj Gori.

Jedva čekam svaki slobodan trenutak da odem na more.

Razvedena sam već tri godine.

Nije lako kada posle toliko zajedničkih godina svako ode na svoju stranu.

Imam dve predivne ćerke.

One su moj najveći ponos.

Dobila sam i ono najlepše zvanje – prošle godine postala sam baka.

Kada su one srećne, srećna sam i ja.

Ali kada se vratim u svoj stan i zatvorim vrata…

Dočeka me tišina.

I baš ta tišina najviše zaboli.

Godinama sam mislila da mogu sama.

Danas znam da čovek nije stvoren da sve deli samo sa zidovima.

Ne treba meni bogatstvo.

Ne treba mi ničiji novac.

Hvala Bogu, svojim radom sam sve sticala.

Treba mi jedan dobar čovek.

Ozbiljan gospodin.

Radnik.

Domaćin.

Neko kome će biti normalno da zajedno popijemo jutarnju kafu, prošetamo, odemo na more ili jednostavno sedimo na terasi i ćutimo.

Neko ko će biti uz mene kada je lepo, ali i kada nije.

Ja zauzvrat nudim iskrenost, poštovanje i miran život.

Ne tražim avanture.

Ne tražim dopisivanja bez kraja.

Tražim čoveka sa kojim ću zajedno dočekati godine koje dolaze.

Ako si ozbiljan gospodin i želiš isto što i ja, volela bih da mi se javiš.

Možda nam život nije dao sreću kada smo bili mlađi.

Ali verujem da nikada nije kasno da pronađemo nekoga ko će ostati.

Dušica (46). ❤️