Zovem se Jovana, imam 43 godine.

Razvedena sam već sedam godina.

Iz tog braka nemam dece.

Dugo sam mislila da mi više niko ne treba.

Posle razvoda izgubila sam veru u ljubav.

Iskreno…

Izgubila sam veru i u ljude.

Godine su prolazile.

Govorila sam sebi da mi je lepo samoj.

Da mi niko ne treba.

A onda sam shvatila da čovek može da se navikne na samoću, ali da je nikada ne zavoli.

Danas radim kao kasirka u jednom marketu.

Pošten posao.

Imam svoju malu garsonjeru.

Nisam bogata, ali imam dovoljno za normalan život.

Najlepši deo dana mi je kada dođem kući, izađem na svoju malu terasu, skuvam kafu, zapalim cigaretu i uživam u tišini.

Ali često pomislim…

Koliko bi lepše bilo da tu kafu imam sa kim da podelim.

Ne volim izlaske.

Nikada nisam bila žena za noćni život.

Više volim mir, razgovor i obične male stvari koje život čine lepim.

Ono što najviše želim jeste da postanem mama.

Znam da imam 43 godine.

Znam da će mnogi reći da je kasno.

Ali moje srce i dalje veruje da nije.

Verujem da negde postoji čovek koji želi isto što i ja.

Ne tražim savršenog muškarca.

Tražim ozbiljnog gospodina koji želi brak, porodicu i miran život.

Čoveka koji će mi biti oslonac, a kome ću i ja biti oslonac.

Ako si iskren, vredan i želiš da zajedno gradimo budućnost, volela bih da mi se javiš.

Možda nas život nije spojio ranije.

Ali možda najlepše godine tek dolaze.

Jovana (43). ❤️