Zovem se Mira, imam 46 godina.

Dugo sam razmišljala da li da napišem ovu ispovest.

Nije lako ponovo otvarati rane koje nikada nisu potpuno zarasle.

Bila sam udata.

Kao i svaka žena, sanjala sam da ćemo jednog dana imati svoju porodicu.

Godine su prolazile, a dece nije bilo.

Umesto da zajedno tražimo rešenje, moj bivši muž je počeo da krivi mene.

Ćutala sam.

Trpela.

Plakala kada me niko nije video.

Kasnije sam saznala istinu.

Problem nije bio u meni.

Ali tada je već bilo kasno.

Brak se raspao, a ja sam ostala sama.

Prošlo je nekoliko godina od razvoda.

Naučila sam da živim sama.

Ali nisam naučila da zavolim tišinu.

Ljudi mi često kažu:

“Miro, prelepa si.”

Nasmejem se i zahvalim.

Ali u sebi pomislim…

Šta mi vredi lepota kada uveče nemam kome da se nasmejem?

Za koga da se doteram?

Kome da ispričam kako mi je prošao dan?

Ne tražim muškarca bez prošlosti.

Ne smeta mi ako ima decu.

Ne tražim bogatstvo ni savršen život.

Tražim ozbiljnog gospodina koji želi brak, poštovanje i zajednički život.

Čoveka kome ću biti oslonac, a koji će i meni biti podrška kada život postane težak.

Verujem da ljubav nije rezervisana samo za mlade.

Verujem da dvoje ljudi mogu pronaći sreću i onda kada misle da su zakasnili.

Ako si ozbiljan, iskren i želiš ženu koja zna da voli i poštuje, volela bih da mi se javiš.

Možda nam je život oduzeo mnogo godina, ali nam je ostavio priliku da ostatak provedemo zajedno.

Mira (46

). ❤️