Zovem se Nada i sledećeg meseca punim 46 godina.

Posle 23 godine života u Belgiji odlučila sam da se vratim na naše primorje.

Mnogi su me pitali zašto.

Kažu: “Imaš posao, imaš ušteđevinu, zašto bi se vraćala?”

A ja im uvek kažem isto.

Može čovek da ima sve, ali ako nema s kim da popije jutarnju kafu, sve to vredi mnogo manje.

Bila sam u braku 17 godina.

Verovala sam da ćemo zajedno ostariti.

A onda je došao dan koji nikada neću zaboraviti.

Moj muž mi je rekao da želi da u našu kuću dovede još jednu ženu.

Tog trenutka sam shvatila da je za mene taj brak završen.

Spakovala sam stvari i otišla.

Bez svađe.

Bez osvete.

Samo sam zatvorila vrata i više se nikada nisam vratila.

Godinama živim sama.

Od ušteđevine sam kupila kuću na primorju u Crnoj Gori.

Želim da je renoviram i uredim apartmane koje ću izdavati.

To je moj novi početak.

Ali kuća, koliko god bila lepa, ne može da zameni čoveka.

Ne tražim princa.

Ne tražim bogataša.

Ne tražim muškarca koji će mi rešavati život.

Tražim ozbiljnog domaćina.

Čoveka koji zna da radi, koji voli miran život i kome nije najvažnije da ponovo postane otac.

Ja u ovim godinama ne tražim novu obavezu u vidu dece.

Tražim partnera.

Prijatelja.

Nekoga ko će biti uz mene dok zajedno uređujemo dom, sedimo u dvorištu uz kafu i planiramo dane koji dolaze.

Želim čoveka koji će biti moja podrška, a kome ću i ja biti oslonac.

Mlađi muškarci neka mi ne zamere, ali ne tražim prolazne avanture.

Tražim ozbiljnog gospodina koji želi miran zajednički život.

Ako misliš da se u ovim godinama ljubav još može pronaći, volela bih da mi se javiš.

Možda je upravo ovo početak jedne lepše životne priče.

Nada (46). ❤️