Zovem se Sabina, imam 39 godina, Romkinja sam i po zanimanju medicinska sestra.

Dugo sam razmišljala da li uopšte da napišem ovu ispovest.

Nije lako otvoriti srce pred ljudima, pogotovo kada si mnogo puta bio osuđen pre nego što te neko upozna.

Kroz život sam često slušala razne komentare.

Nekada me ljudi nisu ni upoznali kako treba, a već su imali mišljenje o meni samo zato što sam Romkinja.

To boli.

Jer ispod imena, prezimena i porekla svi smo isti ljudi.

Svi želimo da budemo voljeni.

Svi želimo nekoga ko će nas zagrliti kada nam je teško.

Ja se nikada nisam udavala.

Dok su moje drugarice gradile porodice, ja sam završavala školu, učila i posvetila se poslu.

Postala sam medicinska sestra i nikada nisam zažalila zbog svog izbora.

Volim da pomažem ljudima.

Ali godine prolaze.

Danas imam 39 godina i tek sada osećam koliko mi nedostaje da imam nekoga svog.

Trenutno živim sa bratom i njegovom porodicom.

Volim ih i zahvalna sam što ih imam.

Ali kada vidim njihovu sreću, dečji smeh i porodičnu toplinu, ne mogu da sakrijem da i moje srce poželi isto.

Najveća želja mi je da jednog dana budem supruga.

Da budem mama.

Da imam svoj dom ispunjen ljubavlju, poštovanjem i razumevanjem.

Ne tražim savršenog muškarca.

Ne zanima me koliko novca ima.

Ne zanima me koje je vere ili nacije.

Važno mi je da je čovek.

Da ima dobro srce.

Da poštuje ženu.

Da želi ozbiljnu vezu i zajednički život.

Ako si ozbiljan muškarac koji traži iskrenu, mirnu i vrednu ženu, volela bih da mi se javiš.

Možda ćeš upravo ti u meni videti ono što je najvažnije – čoveka, a ne predrasude.

Sabina (39). ❤️