Zovem se Jasna, imam 51 godinu i nikada se nisam udavala.

Kada sam bila mlađa, nisam razmišljala da će život ovako brzo proći.

Moje drugarice su se udavale, rađale decu i stvarale svoje porodice, a ja sam ostala uz svoje roditelje. Bili su bolesni i nisam imala srce da ih ostavim same. Govorila sam sebi da za ljubav ima vremena.

Nažalost…

Došla je korona i uzela mi je oboje roditelja.

Od tada je prošlo već šest godina.

Šest godina živim sama.

Tek tada sam shvatila koliko kuća može da bude tiha kada u njoj nema nikoga.

Po zanimanju sam apotekarka i volim svoj posao. Zadovoljna sam onim što sam postigla u životu. Radim pošteno, živim mirno i nikada nisam bila žena koja voli svađe, izlaske ili neozbiljan život.

Ali godine čoveka nauče da postoje stvari koje nijedan posao ne može da zameni.

Nedostaje mi da me neko sačeka.

Da me pita kako mi je prošao dan.

Da zajedno popijemo kafu.

Da znam da negde pripadam.

Najviše mi je žao što nisam osnovala svoju porodicu.

To je rana koju nosim u sebi i koju retko kome priznajem.

Danas ne tražim savršenog muškarca.

Ne tražim bogatstvo.

Tražim ozbiljnog gospodina, po mogućnosti naše vere, koji želi miran i pošten život u dvoje.

Ja sam mirna žena.

Domaćica.

Radnica.

Emotivna.

Ne pušim, ne jurim provode i ne zanimaju me igre.

Želim samo čoveka sa kojim ćemo zajedno dočekivati jutra i čuvati jedno drugo.

Ako si ozbiljan, slobodan i želiš iskrenu ženu za zajednički život, volela bih da mi se javiš.

Možda nam je život uzeo mnogo godina, ali verujem da nam još uvek može pokloniti ono najlepše.

Jasna (51). ❤️