Zovem se Svetlana, imam 51 godinu i već više od 30 godina živim u Ljubljani.

U Sloveniju sam otišla još kao mlada žena. Radila sam vredno, borila se, stvarala i zajedno sa mužem gradila život. Danas mogu da kažem da sam mnogo toga stekla svojim radom.

Već godinama radim u mesari, u jednoj klaonici mesa u Ljubljani. Posao nije lak, ali nikada me nije bilo sramota poštenog rada. Smatram da svaki posao koji čovek radi časno zaslužuje poštovanje.

Nažalost, pre sedam godina moj muž je preminuo.

Tog dana kao da je deo mene zauvek otišao sa njim.

Posle njegove smrti nisam želela nikoga da upoznajem. Mislila sam da ću zauvek ostati sama. Posvetila sam se poslu, deci i unucima.

Imam dve ćerke.

Obe su udate.

Postala sam i baka.

To je najveća sreća koju jedna žena može da doživi.

Ali iskreno…

Ja se i dalje osećam mladom.

Punom života.

Punom snage.

Nekada mi bude neverovatno kada neko kaže: “Ti si baka.”

Jer u sebi se i dalje osećam kao žena koja želi da voli i bude voljena.

Danas imam sve.

Imam posao.

Imam svoju porodicu.

Imam stan u Kragujevcu, gde svako leto volim da provedem neko vreme.

Trenutno sam u Budvi, u Bečićima, i svaki put kada dođem na more pomislim koliko bi bilo lepše da imam nekoga sa kim bih prošetala obalom, popila kafu ili gledala zalazak sunca.

Sedam godina je prošlo.

Shvatila sam da život ide dalje.

Ne znači da sam zaboravila svog muža.

To nikada neću.

Ali čovek nije stvoren da bude sam.

Nedostaje mi razgovor.

Nedostaje mi podrška.

Nedostaje mi da nekome skuvam kafu i da me neko pita kako sam provela dan.

Ne tražim bogataša.

Ne tražim savršenog muškarca.

Tražim ozbiljnog gospodina koji želi miran i iskren život.

Nekoga sa kim ćemo zajedno proći kroz godine koje su pred nama.

Ako postoji takav čovek, volela bih da mi se javi.

Možda nam je život uzeo mnogo toga, ali verujem da nam još uvek može doneti lepe dane.

Svetlana (51). ❤️