Zovem se Dana, imam 52 godine i živim u Baru.

Posle razvoda odlučila sam da se vratim iz Norveške u svoju Crnu Goru. Mnogi su me pitali zašto sam ostavila život u inostranstvu, ali ja sam oduvek govorila da čovek bez svog mora, svog jezika i svojih ljudi nije potpuno srećan.

Danas živim u Baru i izdajem apartmane. Tokom leta dvorište je puno ljudi. Turisti dolaze sa svih strana, čuje se smeh, deca trče, kofere unose i iznose. Dani brzo prolaze, posla ima preko glave i ne stajem od jutra do mraka.

A onda…

Sezona prođe.

Apartmani se isprazne.

Kapija se zatvori.

I ostane samo tišina.

Imam decu i ponosna sam na njih. Oni imaju svoje živote, svoje obaveze i svoju sreću. Tako i treba da bude. Ali kada ostanem sama u kući, tada najviše shvatim koliko čoveku nedostaje neko ko će biti tu svaki dan.

Ne tražim muškarca da me izdržava.

Ne treba mi ničiji novac.

Radim, imam posao i zadovoljna sam onim što sam stvorila.

Ali volela bih da pored sebe imam čoveka.

Mušku ruku.

Nekoga ko će zajedno sa mnom popiti jutarnju kafu, pomoći oko bašte, popraviti ono što treba oko kuće i kome neće biti teško da zajedno stvaramo još lepši dom.

Ne tražim savršenstvo.

Tražim ozbiljnog gospodina koji zna šta znači rad, poštenje i zajedništvo.

Nekoga kome nije teško da zasadi voćku, pokosi travu ili zajedno sa mnom uveče sedne u dvorište i kaže: “Lepo smo danas završili posao.”

Verujem da još postoje takvi muškarci.

Ako si ozbiljan, vredan i želiš miran život pored mora sa ženom koja zna da ceni poštenog čoveka, volela bih da mi se javiš.

Možda nas je život dugo vodio različitim putevima, ali možda je vreme da ostatak puta prođemo zajedno.

Dana (52), Bar, Crna Gora. ❤️