Smiljana: Cuvala sam bolesnog oca 15 godina, a danas nemam ni muza ni decu. Sa 42 godine jos verujem da nije kasno za ljubav i porodicu!

Zovem se Smiljana, imam 42 godine i možda je ovo prvi put da potpuno iskreno govorim o sebi. Dugo sam sve držala u sebi, uverena da će doći dan kada će se stvari same promeniti. Danas sam shvatila da život prolazi mnogo brže nego što mislimo i da ponekad treba skupiti hrabrost i priznati sebi šta nam zaista nedostaje.

Kada sam bila mlađa, imala sam iste snove kao i većina devojaka. Završila sam fakultet i postala diplomirana ekonomistkinja. Verovala sam da me čeka posao u struci, da ću upoznati čoveka svog života, udati se, stvoriti dom pun smeha i jednog dana postati majka. To mi nije delovalo kao veliki san, već kao nešto što će se dogoditi prirodno, kada za to dođe vreme.

Ali život retko pita kakve planove imamo.

Moj otac se teško razboleo i od tog trenutka sve se promenilo. Narednih petnaest godina bile su posvećene njemu. Bolnice, pregledi, terapije, neprospavane noći i svakodnevna briga postali su moja stvarnost. Nikada to nisam doživljavala kao obavezu. Bio je moj otac i volela sam ga svim srcem. Da mogu da vratim vreme, ponovo bih bila uz njega, bez razmišljanja.

Ipak, dok sam vodila računa o njemu, godine su prolazile. Nisam ni primetila kako su moje dvadesete postale tridesete, a tridesete četrdesete. Gledala sam kako se moje drugarice udaju, dobijaju decu, slave rođendane svojih mališana i grade svoje porodice. Iskreno sam se radovala njihovoj sreći, ali sam u sebi uvek govorila: „Doći će i moj red. Ima vremena.“

Danas više nisam sigurna koliko ga zaista ima.

Posle svega nisam uspela da pronađem posao u struci. Život me odveo drugim putem i već godinama radim u pošti. To je pošten posao od kojeg živim i nikada me nije bilo sramota rada. Zadovoljna sam kolegama, ljudima koje svakodnevno srećem i činjenicom da mogu sama da stojim na svojim nogama. Naučila sam da cenim ono što imam i da ne kukam zbog onoga što nemam.

Ali postoji deo dana koji mi je uvek najteži.

Kada završim smenu, zaključam vrata stana i ostanem sama sa svojim mislima. Tada nastupi ona tišina koju nijedan televizor, nijedna knjiga niti muzika ne mogu da ispune. Nedostaje mi neko ko će me pitati kako mi je prošao dan, neko kome ću skuvati večeru, sa kim ću popiti jutarnju kafu ili prošetati bez ikakvog posebnog razloga. Nedostaje mi osećaj da pripadam nekome i da neko pripada meni.

Ne boli me to što nisam stekla veliko bogatstvo. Ne boli me ni to što ne radim posao o kojem sam maštala kao studentkinja. Najviše me boli pomisao da se možda nikada nisam ostvarila u onome što sam oduvek želela – da budem supruga i majka. To je praznina koju je teško opisati rečima.

Često sebi kažem da možda još nije kasno. Imam 42 godine i još uvek verujem da život može lepo da iznenadi čoveka. Verujem da negde postoji muškarac koji je, kao i ja, prošao kroz razna iskušenja i koji danas ne traži savršenstvo, već mir, poštovanje i iskren odnos.

Ne tražim bogatstvo niti luksuz. Ne tražim čoveka bez mana, jer ni sama nisam bez njih. Tražim poštenog, vrednog i dobrog čoveka koji zna koliko vredi iskren razgovor, zagrljaj posle napornog dana i osećaj da kroz život više ne ideš sam. Nekoga sa kim ću deliti i lepe i teške trenutke, graditi poverenje i zajedno stvarati uspomene koje mi je život do sada uskratio.

Ne zanimaju me prolazne priče niti prazna obećanja. Želim ozbiljan odnos zasnovan na međusobnom poštovanju. Verujem da ljubav nisu velike reči, već male svakodnevne stvari – kafa popijena zajedno, šetnja, osmeh, podrška i osećaj da uvek imaš nekoga kome možeš da se obratiš.

Ako negde postoji čovek koji traži isto što i ja, volela bih da se upoznamo. Posle svih ovih godina u kojima sam brinula o drugima, volela bih da i ja konačno imam nekoga svog. Nekoga sa kim ću zajedno dočekivati jutra, planirati budućnost i verovati da najlepše životne priče ponekad počinju onda kada ih najmanje očekujemo.