Zovem se Smiljana, imam 42 godine i ovo je prvi put da otvoreno pričam o nečemu što me boli već godinama.

Kada sam bila mlađa, imala sam planove kao i svaka druga devojka. Završila sam fakultet, postala diplomirana ekonomistkinja i verovala da me čeka lep život. Mislila sam da ću pronaći posao u struci, udati se, osnovati porodicu i imati decu.

Život je, međutim, imao druge planove.

Moj otac se teško razboleo i narednih 15 godina mog života prošlo je u brizi o njemu. Nikada nisam zažalila zbog toga. Bio je moj otac i uradila bih isto opet.

Ali dok sam ja obilazila bolnice, lekare i vodila računa o njemu, godine su prolazile.

Moje drugarice su se udavale.

Rađale decu.

Gradile svoje porodice.

A ja sam govorila sebi da za mene ima vremena.

Danas više nisam sigurna.

Nikada nisam uspela da pronađem posao u struci. Život me odveo na drugu stranu i danas radim u pošti. Pošten posao, pošten hleb i na tome sam zahvalna. Zadovoljna sam poslom i ljudima sa kojima radim.

Ali kada se vratim kući posle smene, dočeka me ono od čega ne mogu da pobegnem.

Tišina.

Nema nikoga da pita kako mi je prošao dan.

Nema nikoga da me sačeka.

Nema dečjeg smeha.

Nema porodice koju sam nekada zamišljala.

I upravo to me najviše boli.

Ne novac.

Ne posao.

Ne stvari.

Već činjenica da se nikada nisam udala i da nisam postala majka.

Možda će neko reći da sa 42 godine još nije kasno.

Možda i nije.

Zato i dalje verujem da negde postoji čovek koji traži isto što i ja.

Ne tražim bogatstvo.

Ne tražim savršenstvo.

Tražim poštenog čoveka.

Nekoga ko zna da ceni iskrenost, vernost i normalan život.

Nekoga sa kim ću zajedno piti jutarnju kafu, deliti brige i radosti i graditi ono što nisam stigla ranije.

Ako postojiš, volela bih da mi se javiš.

Jer posle svih ovih godina brige o drugima, volela bih da i ja konačno imam nekoga svog.