Zovem se Sara, imam 35 godina i Srpkinja sam. Živim u Hrvatskoj sa svojom mamom i njenim mužem. Moji roditelji su se davno razveli, život nas je odveo na različite strane, a ja sam nekako u svemu tome gledala da budem dobra prema svima i da se borim za sebe.

Iskreno, nikada nisam mislila da ću sa 35 godina pisati ovako nešto.

Uvek sam govorila da ima vremena.

Prvo škola.

Pa posao.

Pa da se stane malo na noge.

Pa da se reši ovo.

Pa ono.

I tako godine prolaze.

Tek sada vidim koliko brzo.

Odjednom su se moje drugarice poudavale, dobile decu, napravile porodice, a ja sam ostala sama i pitam se gde su nestale sve te godine.

Ne mogu da kažem da sam nesrećna. Imam krov nad glavom, imam porodicu koja me voli i zahvalna sam na tome. Ali čovek vremenom shvati da mu nedostaje neko njegov. Neko kome će prvo javiti kada mu se desi nešto lepo. Neko ko će ga zagrliti kada dođu teški dani.

Danas je mnogo teško upoznati normalnu osobu. Kao da svi nekud žure. Neko gleda samo korist, neko samo izgled, neko samo interes. A meni je oduvek bilo najvažnije da je čovek čovek.

Ne tražim savršenog muškarca.

Ne tražim bogataša.

Ne tražim ni bajku.

Tražim nekoga sa kim mogu da popijem kafu, prošetam, nasmejem se i gradim nešto što će trajati.

Nekoga ko zna šta znači poštovanje, iskrenost i normalan život.

Možda zvuči staromodno, ali ja i dalje verujem da postoje muškarci koji traže ljubav, a ne prolaznu zabavu.

Ako postoji takav čovek, volela bih da se upoznamo.

Jer sa 35 godina nisam izgubila veru u ljubav.

Samo sam naučila da je mnogo vrednija nego što sam mislila kada sam bila mlađa.