Zovem se Dragana, imam 43 godine i živim na selu.

Nikada se nisam udavala.

Nekada sam mislila da za ljubav ima vremena.

Prvo da pomognem roditeljima.

Prvo da se završi ovo.

Prvo da se završi ono.

I tako su godine prolazile.

Dok sam se okrenula, više nisam bila devojka od dvadeset godina koja sanja o svadbi i porodici.

Postala sam žena koja se svakog jutra budi sama.

Ceo život sam posvetila roditeljima, stoci i imanju. Nije mi bilo teško da radim. Ko je odrastao na selu zna da se dan ne meri satima nego poslom koji mora da se završi.

Dok su drugi odmarali, ja sam hranila stoku.

Dok su drugi išli na putovanja, ja sam ostajala uz roditelje.

Nikada se zbog toga nisam stidela.

Naprotiv.

Ponosna sam što sam bila uz njih do poslednjeg dana.

Ali kada su oni preminuli, ostala sam sama.

Prvi put sam tada osetila koliko kuća može biti velika kada u njoj nema nikoga.

Danas čuvam imanje koje su mi ostavili.

Čuvam stoku.

Borim se.

Radim.

I ne kukam.

Život me naučio da odustajanje nije opcija.

Ali postoji jedna stvar zbog koje mi je žao.

Žao mi je što se nikada nisam udala.

Žao mi je što nisam imala svoju porodicu.

Kada vidim svoju mlađu sestru sa decom, kako se smeju i okupljaju oko stola, srce mi bude puno zbog nje.

Ali negde duboko u sebi pomislim:

„Bože, volela bih da sam i ja to doživela.“

Ne tražim bogataša.

Ne tražim čoveka koji će mi obećavati kule i gradove.

Tražim gospodina.

Nekoga ko zna šta znači rad.

Nekoga kome neće smetati selo.

Nekoga ko želi miran život, razgovor i poštovanje.

Ako si čovek koji je umoran od samoće kao i ja, možda baš sada čitaš moju priču.

Možda je život kasnio sa nekim stvarima.

Ali ja još uvek verujem da nije kasno za sreću.