Zovem se Dušica, imam 48 godina i živim u Švajcarskoj.

Osam godina je prošlo od dana kada sam izgubila svog muža.

Kažu da vreme leči sve.

Ne znam da li je to istina.

Nauči čovek da živi sa bolom, ali ga nikada ne zaboravi.

Posle njegove smrti ostala sam sama. Nastavila sam dalje, radila, borila se i gradila život. Danas mogu iskreno da kažem da mi ništa ne nedostaje kada su u pitanju materijalne stvari. Imam svoj mir, svoj krov nad glavom i svoju kuću u Somboru.

Ali postoji jedna praznina koju ništa ne može da popuni.

Nikada nisam postala majka.

To je rana koju nosim kroz ceo život.

Koliko puta sam zamišljala da me neko zove “mama”.

Koliko puta sam se pitala kako bi izgledao moj život da sam imala dete.

Neko će reći da sa 48 godina više ne treba da razmišljam o tome.

Ali srce ne zna za godine.

Želja ostaje želja.

I danas, kada vidim porodice na okupu, decu i unuke, uhvatim sebe kako pomislim da bih sve što imam menjala za jedan iskren zagrljaj nekoga svog.

Ne tražim bogatog muškarca.

Ne tražim luksuz.

Novac me nikada nije impresionirao.

Tražim čoveka.

Poštenog radnika.

Nekoga ko zna šta znači držati reč.

Nekoga ko nije sebičan.

I nekoga ko ne traži utehu u alkoholu.

Posle svega što sam prošla, od alkoholičara bežim što dalje.

Želim mir.

Poštovanje.

Razgovor.

Zajednički život.

Nekoga sa kim ću popiti jutarnju kafu i dočekati starost.

Možda zvuči kao mala želja.

Ali za mene je to sve.

Ako postoji ozbiljan gospodin koji traži isto što i ja, volela bih da mi se javi.

Jer posle osam godina samoće nisam izgubila veru da negde postoji čovek koji će me voleti iskreno i bez interesa.