Nikada udavata Marija 47 godina. Radim u Lidlu i posteno zivim, ali srce ne moze bez ljubavi. Trazim ozbiljnog muskarca za brak.

Zovem se Marija, imam 47 godina i nikada se nisam udavala.

Kada ovo kažem ljudima, često prvo pitaju: „Kako to? Zar nikada nisi imala priliku?“ Istina je da jesam. Kao mlađa sam imala prilike za ljubav, brak i porodicu. Bilo je muškaraca koji su želeli ozbiljnu vezu sa mnom, bilo je i onih koji su želeli da zajedno napravimo porodicu. Ali život je jednostavno krenuo nekim drugim putem.

Dok su moje vršnjakinje polako stvarale svoje porodice, ja sam ostala uz svoje roditelje. Bili su mi najvažniji ljudi na svetu i kada im je postalo potrebno da neko bude uz njih, nisam mnogo razmišljala. Znala sam da je moje mesto pored njih.

Godine su prolazile. Brinula sam o njima, vodila računa da imaju sve što im treba i bila tu kada im je bilo teško. Nisam to radila zato što sam nešto očekivala zauzvrat. Radila sam jer su to bili moji roditelji.

Danas, kada ih više nema, često razmišljam o svemu.

Ne kajem se.

Nikada se ne bih kajala što sam bila uz njih.

Ali ponekad se pitam kako bi moj život izgledao da sam tada napravila drugačiji izbor. Da sam ranije pomislila i na sebe. Da sam rekla: „I ja imam pravo na svoju porodicu.“

Možda bih danas imala muža. Možda bih imala decu. Možda bi moj stan bio pun dečjeg smeha i svakodnevne galame.

Umesto toga, kada uveče zaključam vrata svog stana, dočeka me tišina.

Stan koji su mi roditelji ostavili danas je moj. Kao jedini naslednik ostala sam ovde i napravila sebi život kakav mogu. Imam svoj krov nad glavom i zbog toga sam zahvalna. Radim u Lidlu i zadovoljna sam svojim poslom. Ne stidim se rada i nikada nisam bila osoba koja očekuje da joj neko drugi obezbedi život.

Mogu sama.

Ali iskreno?

Ne želim više baš sve sama.

Čovek se navikne da sam plaća račune, sam ide na posao, sam kuva, sam kupuje namirnice i sam donosi sve odluke. Navikne se čak i na tišinu. Ali postoje trenuci kada ta tišina više nije mir, nego samoća.

Meni je najteže ujutru.

Probudiš se, pogledaš oko sebe i nema nikoga da ti kaže „dobro jutro“. Odeš na posao, pričaš sa ljudima, nasmeješ se, završiš smenu i vratiš se kući. A tamo opet sve isto.

Četiri zida.

Tišina.

I ti sama sa svojim mislima.

Možda će neko reći da preterujem. Možda će neko reći da sa 47 godina treba da budem srećna što imam stan, posao i svoj mir.

Jesam zahvalna.

Ali čovek može biti zahvalan na onome što ima i istovremeno želeti nešto više.

A ja želim ljubav.

Želim čoveka pored sebe.

Ne zbog novca. Ne zbog stana. Ne zato što ne mogu sama.

Želim ga zato što mi nedostaje osećaj da nekome pripadam i da neko pripada meni.

Želim da imam sa kim da popijem prvu jutarnju kafu. Da zajedno odemo u prodavnicu, prošetamo, pogledamo neki film uveče. Da imamo svoje male rituale koje možda drugi ne bi ni primetili, ali bi nama značili sve.

Želim nekoga ko će me pitati kako sam i kome ću iskreno moći da odgovorim.

Zato danas otvoreno kažem šta tražim.

Ne tražim klinca. Ne tražim prolaznu avanturu i ne zanimaju me igrice.

U ovim godinama nemam više ni živaca ni želje da nekome objašnjavam šta znači ozbiljan odnos. Ako muškarac želi samo dopisivanje, kratku zabavu ili nešto bez budućnosti, bolje je da mi se ne javlja.

Tražim ozbiljnog gospodina za upoznavanje, brak i zajednički život.

Želim muškarca koji je dovoljno zreo da zna šta želi. Nekoga ko ne beži čim postane teško. Nekoga ko ume da razgovara, da poštuje ženu i da razume da brak nije samo kada je sve lepo.

Ne tražim savršenog čoveka.

Ni ja nisam savršena.

Imam 47 godina, imam svoje navike, svoj karakter i životno iskustvo. Ali imam i mnogo ljubavi koju bih volela da dam pravom čoveku.

Možda sam neke stvari propustila.

Možda sam predugo čekala.

Možda sam previše godina govorila sebi da „ima vremena“.

Danas više ne želim tako da razmišljam.

Ne znam koliko nam je vremena svima ostalo, ali znam da ne želim da ga potrošim na pogrešne ljude.

Volela bih da upoznam čoveka sa kojim mogu mirno da dočekam naredne godine. Nekoga kome neće biti problem moje godine, moja prošlost i činjenica da sam veliki deo života posvetila roditeljima.

Volela bih da jednog dana, kada se vratim sa posla, ne otključavam vrata svog stana u potpunoj tišini.

Volela bih da neko kaže: „Evo te, čekao sam te.“

Možda je to mala stvar.

Meni bi značila mnogo.

Ako postoji gospodin koji je ozbiljan, slobodan i koji želi brak i miran život u dvoje, volela bih da mi se javi. Ne obećavam bajku i ne tražim bajku.

Tražim nešto mnogo jednostavnije.

Poštovanje. Poverenje. Bliskost. Vernost. I dvoje ljudi koji će odlučiti da više ne žele da kroz život idu sami.

Godinama sam bila tu za druge.

Sada bih volela da jednom neko bude tu i za mene.

Možda je moj život do sada išao jednim putem.

Ali možda najlepši deo tek može da počne.

Marija, 47 godina. Nikada nisam bila nečija supruga, ali još uvek verujem da mogu biti nečiji mir, ljubav i dom.

ali samoću najteže.