Zovem se Sladja, imam 48 godina i Romkinja sam.
Godinama sam živela u Beč, čak 27 godina.
Radila sam, borila se i stvarala život daleko od svog kraja.
A onda sam jednog dana odlučila da se vratim u svoju rodnu Budva.
Mislila sam da će me more izlečiti od svega.
Ali neke rane ostaju zauvek.
„Ostavio me zbog mlađe“
Bila sam udata.
Verovala sam tom čoveku i volela ga iskreno.
Ali kada je shvatio da možda nikada neću moći da se ostvarim kao majka…
otišao je sa mlađom ženom.
Kao da sve godine ljubavi ništa nisu značile.
Od tada sam sama.
„Nisam postala majka“
To je moja najveća rana.
Najteže je kada žena želi dete celim srcem, a život joj to ne da.
I danas, kada vidim porodice na plaži ili majke sa decom…
srce me zaboli.
„Imam svoju kuću i pošten posao“
Moj pokojni tata ostavio mi je kuću u Budvi.
Ja sam je renovirala sama.
Tokom leta izdajem apartmane, a po plaži prodajem kreme.
I nije me sramota nijednog posla.
Od rada niko nije propao.
Pošten rad je nešto na šta sam ponosna.
„Ali džaba sve kada si sam“
Imam more.
Imam svoju kuću.
Imam mir.
Ali nemam nekoga svog.
Nemam muškarca da zajedno pijemo jutarnju kafu i šetamo pored mora kada padne veče.
I upravo ta samoća najviše boli.
„Tražim ozbiljnog gospodina“
Ne tražim sponzora ni avanture.
Tražim ozbiljnog gospodina za upoznavanje i zajednički život.
Nekoga kome neće biti važno što sam Romkinja, nego kakvo sam srce i čovek.
„Ako postoji pravi muškarac…“
Ako si muškarac kome je dosta lažnih žena i interesa…
Ako želiš poštenu i emotivnu ženu…
javi se.
Možda baš dvoje usamljenih ljudi mogu zajedno pronaći mir i ljubav.