Zovem se Slavica, imam 48 godina i već 11 godina sam razvedena.
Iza mene je jedan brak koji je više ličio na stres nego na ljubav.
Mnogo ljubomore.
Mnogo svađa.
Mnogo nervoze.
I malo mira.
„Nije bilo do mene“
Decu nismo imali.
Ali nije bilo do mene.
Godinama sam ćutala i nosila taj teret na sebi, dok nisam shvatila istinu.
A kada čovek toliko dugo živi pod stresom i pritiskom, ljubav polako nestane.
Zato smo se razveli.
„Vratila sam se iz Beča“
Posle razvoda vratila sam se iz Beč, iz Austrija, u Crna Gora.
Ovde danas živim mirno.
Imam svoj ritam, svoj mir i svoj život.
I zadovoljna sam malim stvarima.
„Ali samoća ume da zaboli“
Kada padne noć i ostaneš sam sa svojim mislima…
shvatiš koliko čoveku fali neko svoj.
Neko da zajedno pijete jutarnju kafu.
Da prošetate.
Da legnete zajedno i probudite se zajedno.
Jer džaba mir kada nemaš sa kim da ga deliš.
„Najveća želja mi je bila da budem majka“
To je ono što me najviše boli.
Oduvek sam želela dete.
I danas se često pitam:
„Da li mi je kasno da rodim?“
Možda jeste.
Možda nije.
Ali srce žene nikada ne prestaje da mašta o porodici i ljubavi.
„Tražim ozbiljnog gospodina“
Ne tražim avanture i prolazne muškarce.
Tražim ozbiljnog gospodina za zajednički život.
Po mogućnosti da ne puši, jer sam se umorila od loših navika i stresa.
Želim mirnog čoveka koji zna šta znači poštovanje, pažnja i normalan život u dvoje.
„Ako postoji neko normalan…“
Ako si muškarac koji želi emotivnu i vernu ženu…
Ako ti je dosta laži, ljubomore i igrica…
javi se.
Možda još nije kasno da dvoje usamljenih ljudi pronađu ono što im je falilo celog života.