Zovem se Ljiljana, imam 49 godina i godinama sam živela i radila u Holandija.
Ceo život sam bila jaka žena.
Žena koja je sama stvarala sve što ima.
Nikada nisam čekala muškarca da me izdržava.
Nikada nisam zavisila ni od koga.
I dugo sam govorila:
„Meni muškarac nije potreban.“
Ali danas…
danas više ne mislim tako.
„Sve sam sama stekla“
Radila sam godinama.
Borila se sama kroz život.
Stekla sigurnost, mir i sve ono što čovek misli da će ga usrećiti.
I uspela sam.
Ali tek sada vidim da čovek može imati sve…
i opet biti strašno usamljen.
„Imala sam brak koji me promenio“
Bila sam udata.
Moj bivši muž bio je Holanđanin.
I možda će nekome zvučati čudno, ali razlog zbog kog smo se udaljili bio je taj što on nije želeo decu.
A ja jesam.
Ja sam želela porodicu.
Želela sam da budem majka.
Ali godine su prolazile…
i taj san je polako nestajao.
„Danas ne znam da li mogu da rodim“
To je rana koju nosim u sebi.
Danas više ni sama ne znam da li bih mogla da rodim zbog godina.
I najviše me boli što možda nikada neću osetiti kako je kada te neko zove mama.
„Najgora je tišina kada se probudiš sama“
Dok si mlad, misliš da ima vremena za ljubav.
A onda jednog jutra otvoriš oči…
i shvatiš da nema nikoga pored tebe.
Nema zagrljaja.
Nema glasa.
Nema nekoga da ti skuha kafu i kaže:
„Dobro jutro.“
I upravo ta tišina mene danas ubija.
„Tražim ozbiljnog gospodina“
Ne tražim avanture.
Ne zanimaju me igrice ni prolazni muškarci.
Tražim ozbiljnog gospodina za upoznavanje i život u dvoje.
Nekoga ko zna da ceni emotivnu i vernu ženu.
Nekoga ko će biti tu kada je lepo, ali i kada život zaboli.
„Možda nije kasno za ljubav“
Možda mi život nije dao porodicu kakvu sam želela.
Ali još verujem da negde postoji čovek sa kojim mogu da provedem ostatak života u miru i ljubavi.
Jer čoveku na kraju ne trebaju ni pare ni luksuz…
nego neko svoj.
JAVI SE DA SE UPOZNAMO