Zovem se Jovana, imam 41 godinu.
Iza mene je život koji nije bio lak.
„Ostavio me zbog druge žene“
Bila sam udata.
Verovala sam da će ljubav pobediti sve.
Ali nije.
Muž je sreću pronašao sa drugom ženom…
onom koja može da mu rodi dete.
A ja nisam mogla.
I to je bio kraj mog braka.
„Kao da žena manje vredi“
Najteže nije bio razvod.
Najteže je bilo osećanje da nisi dovoljna.
Kao da žena manje vredi ako ne može da postane majka.
A ja sam samo želela da budem voljena onakva kakva jesam.
„Živim skromno“
Danas živim kao podstanar.
Plaćam kiriju i borim se sama.
Radim kao pomoćna kuvarica i od toga živim.
Nije mnogo, ali dovoljno je za normalan život.
Jer meni za sreću stvarno ne treba mnogo.
„Samo mi fali neko moj“
Meni ne trebaju luksuz i bogatstvo.
Treba mi neko da znam da nisam sama.
Neko da me pita kako sam.
Da sedne pored mene posle napornog dana.
Da imam kome da skuvam kafu.
„Kada mi je mama umrla…“
Pre tri godine preminula mi je mama.
I od tada imam osećaj kao da sam ostala bez svega.
Kao da više nemam nikoga svog.
Ta tišina u kući ume najviše da zaboli.
„I dalje verujem u ljubav“
I pored svega…
i dalje verujem da negde postoji dobar čovek.
Neko kome neće biti važno šta ne mogu.
Nego kakva sam osoba.
„Ako si ozbiljan… javi se“
Ne tražim avanturu.
Ne tražim sažaljenje.
Tražim ozbiljnog muškarca za život u dvoje.
Nekoga ko zna koliko malo treba da žena bude srećna.