Ja sam Milena. Zivim na selu, daleko od guzve, svetla i lazi. Moj zivot mozda nije glamurozan, ali je stvaran. Ustajem rano, kuvam kafu, hranim kokoske, zalivam bastu. Kad se dan zavrsi, sednem na klupu ispred kuce i pogledam nebo. I sve je mirno – osim mene.

Nekad sam mislila da ce mi biti lakse sama. Da cu se navici na tisinu, na to da nema kome da kazem “dobro jutro” ili “laku noc”. Ali ne mozes pobjeci od onog sto ti dusa trazi. Mene ne boli sto radim sama, sto sve nosim sama – mene boli sto nemam kome da pricam.

Ne trazim mladost, ni savrsenstvo. Hocu muskarca koji zna vrednost jednostavne zene. Da razume sta znaci postenje, sto znaci cutanje kad nema reci, i osmeh kad se sve raspada. Znam da nisam ni prva ni zadnja koja se umorila od lazi i praznih obecanja. Ali jos verujem – ima negde covek koji hoce isto sto i ja: mir, toplinu i iskrenost.

Zivot na selu naucite da volite male stvari. Da sreca nije u novcu ni u luksuzu, vec u tome da imas s kim podijeliti komad hljeba. Ja sam tu, prava, obicna, ali s velikim srcem. Ne nosim sminku, ne slikam filtere – ali ono sto dajem, dajem iskreno.

Mozda vise nisam mlada, ali jos znam voleti. I necu se stideti da kazem – volela bih muskarca koji ce znati prepoznati dusu, a ne samo lice.